Путовање једне капи

 Ово је прича о капи воде која се звала — ништа. Капи немају имена. Али хајде да је, ради лакшег праћења, зовемо Капа.

Капа је живела у локви испред школе. Локва је настала у уторак, после кише, и Капа је мислила да ће ту остати заувек.

У среду је изашло сунце.

Капа је осетила како јој постаје топло. Онда још топлије. А онда се десило нешто чудно: постала је толико лака да више није могла да остане на земљи. Подигла се увис, невидљива, као пара.

То се зове испаравање. Кад се вода загреје, прелази из течног стања у гасовито и одлази у ваздух. Зато мокар веш на сунцу постане сув — вода није нестала, само је отишла горе где је не видимо.

Капа се пела све више. Што се више пела, ваздух је био хладнији.

На висини од неколико километара постало јој је толико хладно да се опет скупила у ситну капљицу. То се зове кондензација. Око ње је било милион других капљица које су урадиле исто, и све заједно су направиле облак.

Значи, облаци нису дим и нису вата. Облак је гомила ситних капљица воде које лебде.

Капа је у облаку провела два дана. Ветар их је носио изнад града, изнад реке, изнад једне њиве са кукурузом.

Затим је облак постао претежак.

Кад се превише капљица споји, оне постану крупне и тешке, и ваздух више не може да их држи. Тада падају. То се зове падавина — киша, а ако је ваздух врло хладан, снег или град.

Капа је пала. Летела је надоле десетак секунди и слетела право у... шољу.

Тачније, у празну шољу коју је неко заборавио на прозору.

Ту је стајала три дана. Онда ју је дечак који станује у том стану пронашао, помирисао, направио гримасу и просуо кроз прозор.

Капа је упала у земљу.

Али земља није крај пута. Вода понире кроз земљиште, између зрнаца песка и глине, све дубље, док не стигне до подземних вода. Одатле може да изађе кроз извор, или — што се Капи и десило — да је усиса корен неке биљке.

Капа је ушла у корен маслачка, попела се кроз стабљику до листа и изашла кроз ситан отвор на листу назад у ваздух. Биљке тако „дишу" воду. То се зове транспирација, али ту реч не мораш да памтиш ако не желиш.

Важно је нешто друго.

Капа је поново постала пара. Поново се подигла. Поново направила облак. И поново пала као киша — овај пут у Дунав, па у Црно море, где је чекала четрнаест година пре него што је опет испарила.

Ово кружење се зове кружење воде у природи, и оно никада не престаје.

А сада најзанимљивије:

Вода на Земљи се не ствара и не нестаје. Иста вода кружи милијардама година. То значи да је вода коју си јутрос попио већ била негде — у неком облаку, у некој реци, у корену неке биљке, можда чак и у чаши неког детета које је живело пре хиљаду година.

Ништа од ње се није изгубило. Само је путовала.

Питања за проверу:

1. Како се зове прелазак воде из течног у гасовито стање?
2. Од чега се састоји облак?
3. Зашто киша пада тек кад облак постане тежак?
4. Да ли на Земљи данас има више или мање воде него пре хиљаду година?