BrzoCitac

 Мој млађи брат Лука има шест година и од уторка мисли да је пас. Не знам шта се тачно десило у уторак. Мама каже да смо гледали неки филм о псима, али ја се сећам да смо гледали филм о космонаутима, што значи да је могло да буде и много горе. Прво је почело безазлено. Лука је ушао у кухињу на све четири и сео поред фрижидера. Мама је рекла: „Лука, устани." Лука је рекао: „Ав." Тата је спустио новине. — Молим? — Ав — поновио је Лука, стрпљиво, као да прича са неким ко не разуме српски. Мама и тата су се погледали оним погледом који одрасли имају кад закључе да ће нешто проћи само од себе. Нису знали да су у рату који ће трајати једанаест дана. Дан први. Лука је одбио да једе виљушком. Јео је из тањира, директно, лицем. Мама је рекла да неће добити вечеру ако тако настави. Лука је прешао на суву храну — то јест, узео је кекс, ставио га на под и појео га као да га је нашао у природи. Дан трећи. Почео је да доноси ствари. Ово је, признајем, било корисно. Кад год бих не...

 Вера је мрзела читање. Не мало — јако. Слова су јој на страници играла, речи су се лепиле једна за другу, а док би стигла до краја реченице, већ би заборавила како је почела. Учитељица је говорила да само треба вежбати. Вера је мислила да само треба да буде невидљива кад дође ред на њу да чита наглас. Због тога јој се стомак стегао кад је чула да иду у библиотеку. Библиотека је била у старој згради са степеништем које је шкрипало на сваком трећем степенику. Вера је бројала: шкрип, ништа, ништа, шкрип. Тако је бар мислила на нешто друго. Док су сви слушали библиотекарку, Вера се одшуњала иза последње полице. Тамо је било хладно и мирисало је на лепак и на старе новине. Нашла је столицу и села, потпуно сигурна да је нико неће тражити бар двадесет минута. Тада је приметила да једна књига на полици стоји наопачке. Не мало накриво — потпуно окренута, наслов надоле. Вера је, из чисте досаде, испружила руку да је исправи. Књига се није дала. Повукла је јаче. Ништа. Гурнула је прс...

 У селу на брду живео је дечак по имену Огњен. Село се звало Ветровац и име није било случајно — ветар је тамо дувао сваког дана у години, осим једног. Тај један дан звао се Тиха недеља. Тада би ветар нестао, а село би утихнуло толико да су се чули кораци мрава. Огњен је имао девет година и један необичан посао. Његов деда, стари Јанко, био је чувар ветра. Не мора нико да мисли да је то важна титула — деда је само сваког јутра излазио на брдо, проверавао ветроказ и записивао у свеску одакле дува. Сто година је његова породица то радила. Свеска је била дебела као цигла. — Зашто то радимо? — питао је Огњен једном. — Зато што неко мора — рекао је деда. — Ветар не воли да га заборављају. Огњен је мислио да је то само дедина шала. Тог пролећа деда се разболео. Лежао је под ћебетом, кашљао и није могао да устане ни до врата. — Иди ти — рекао је и пружио му свеску. — Сваког јутра. Немој да прескочиш ниједан дан. Огњен је ишао. Првих седам јутара било је лако, чак и забавно. Осмог ...

 У нашој улици постоји радња у коју нико не улази. На излогу пише: „Изгубљене ствари — купујемо и продајемо." Марко је сваког дана пролазио поред те радње и сваког дана се питао исто: ко би, забога, куповао нешто што је неко други изгубио? Једног петка изгубио је кључ од стана. Тражио га је у торби, у џеповима, чак и у кутији за ужину. Кључа није било нигде. Тада се сетио радње. Врата су зашкрипала. Унутра је мирисало на прашину и на нешто слатко, као на стару чоколаду. Иза пулта је седела старица са наочарима великим као два тањира. — Кључ? — рекла је пре него што је Марко ишта питао. — Сребрн, са жутом траком? — Како знате? — Стигао је јуче. Ствари долазе овде саме, кад их неко довољно тражи. Ставила је кључ на пулт. Марко је посегнуо за њим, али старица је спустила прст. — Плаћа се. Не новцем. — А чиме? — Нечим што ти више не треба. Марко је размишљао. У џепу је имао гумицу, три камичка и један смотуљак папира. На папиру је писало нешто што му је Стефан добацио у пон...

Да ли си икада размишљао како би било да имаш осам руку ? Хоботница то зна врло добро! Хоботнице живе у морима и океанима широм света. Имају осам кракова, а на сваком краку налазе се бројне мале пијавке . Помоћу њих хоботница може да се ухвати за стене, да помера предмете и да истражује своју околину. Али ту није крај њеним необичним способностима! Хоботница може да промени боју свог тела . Када жели да се сакрије, може да постане слична боји стене или песка око себе. Тако је грабљивци много теже примете. Неке хоботнице могу да промене чак и облик и текстуру коже . Ако се нађу поред храпаве стене, њихова кожа може постати храпавија, па изгледају готово као део стене. А шта ако их неко ипак примети? Хоботница може да испусти облак тамне мастила у воду. Док предатор покушава да схвати шта се догодило, хоботница може брзо да отплива и сакрије се. И још нешто невероватно: хоботнице су веома интелигентне. Могу да уче, решавају једноставне проблеме и памте оно што су научиле. Зато следећи п...