Мој брат мисли да је пас

 Мој млађи брат Лука има шест година и од уторка мисли да је пас.

Не знам шта се тачно десило у уторак. Мама каже да смо гледали неки филм о псима, али ја се сећам да смо гледали филм о космонаутима, што значи да је могло да буде и много горе.

Прво је почело безазлено. Лука је ушао у кухињу на све четири и сео поред фрижидера. Мама је рекла: „Лука, устани." Лука је рекао: „Ав."

Тата је спустио новине.

— Молим?
— Ав — поновио је Лука, стрпљиво, као да прича са неким ко не разуме српски.

Мама и тата су се погледали оним погледом који одрасли имају кад закључе да ће нешто проћи само од себе. Нису знали да су у рату који ће трајати једанаест дана.

Дан први. Лука је одбио да једе виљушком. Јео је из тањира, директно, лицем. Мама је рекла да неће добити вечеру ако тако настави. Лука је прешао на суву храну — то јест, узео је кекс, ставио га на под и појео га као да га је нашао у природи.

Дан трећи. Почео је да доноси ствари. Ово је, признајем, било корисно. Кад год бих нешто испустио, Лука би дотрчао, узео то зубима и донео ми. Изгубио сам оловку. Добио сам је назад мокру, али сам је добио.

Проблем је настао кад је донео тати мобилни телефон.

Дан четврти. Лука је почео да лаје на комшију Милета. Миле има седамдесет година, глув је на једно уво и потпуно смирено је рекао: „И теби добар дан, синко."

Дан пети. Мама је покушала психологију.

— Лука, зар не желиш да будеш дечак?
— Ав.
— Дечаци добијају сладолед.
— ...
— Пси не добијају сладолед.

Лука је размишљао петнаест секунди, што је за њега веома дуго. Онда је рекао:

— Ав. — И додао: — Али са шлагом.

Мама је изашла из собе.

Дан седми. Ишли смо код бабе. Баба је отворила врата, погледала Луку како чучи на отирачу и рекла: „Ово ми личи на твог деду." Онда му је донела чинију воде.

Хоћу да нагласим: баба је донела чинију воде. Ниједна одрасла особа у тој кући није реаговала. Ја сам једини нормалан човек у овој породици.

Дан девети. Тата је покушао логиком.

— Лука, ако си пас, мораћеш да идеш у шетњу. По киши. Три пута дневно.
— Ав!
— И нећеш ићи на рођендан код Филипа.

Тишина.

Дуга тишина.

— Ав? — рекао је Лука, али некако другачије. Као питање. Као пас који је чуо реч „ветеринар".

Дан једанаести. Био је рођендан код Филипа. Лука је устао ујутру, обукао се сам, обуо ципеле на праву ногу и рекао, савршено јасно:

— Идем на рођендан.

Мама је испустила шољу.

Отишао је, вратио се са три балона и парчетом торте у салвети, и од тада ни једном није залајао.

Мислили смо да је готово.

Синоћ сам ушао у собу и затекао га како стоји испред огледала, гледа себе и полако, замишљено, отвара уста.

— Мјау — рекао је.

Идем да пакујем ствари. Идем код бабе. Она бар има чинију.