Библиотека у коју се улази наопачке

 Вера је мрзела читање. Не мало — јако.

Слова су јој на страници играла, речи су се лепиле једна за другу, а док би стигла до краја реченице, већ би заборавила како је почела. Учитељица је говорила да само треба вежбати. Вера је мислила да само треба да буде невидљива кад дође ред на њу да чита наглас.

Због тога јој се стомак стегао кад је чула да иду у библиотеку.

Библиотека је била у старој згради са степеништем које је шкрипало на сваком трећем степенику. Вера је бројала: шкрип, ништа, ништа, шкрип. Тако је бар мислила на нешто друго.

Док су сви слушали библиотекарку, Вера се одшуњала иза последње полице. Тамо је било хладно и мирисало је на лепак и на старе новине. Нашла је столицу и села, потпуно сигурна да је нико неће тражити бар двадесет минута.

Тада је приметила да једна књига на полици стоји наопачке.

Не мало накриво — потпуно окренута, наслов надоле. Вера је, из чисте досаде, испружила руку да је исправи.

Књига се није дала.

Повукла је јаче. Ништа. Гурнула је прстом врх корица и књига се окренула сама, али у другу страну, дубље у полицу — и уместо зида, иза ње се указао ходник.

Вера је дуго седела и гледала. Ходник је био ту. Није нестајао ни кад је зажмурила, ни кад је погледала опет.

Провукла се.

Са друге стране била је још једна библиотека, али у њој ништа није било на свом месту. Полице су расле из пода као дрвеће, гранале се и савијале. Књиге су висиле са грана, неке отворене, неке затворене. Са плафона је капало нешто што није била вода.

На поду је, прекрштених ногу, седео дечак њених година и читао књигу држећи је наопачке.

— Здраво — рекао је не дижући поглед. — Ти си нова?
— Ја сам... случајно.
— Овде сви долазе случајно. Само они који мрзе читање нађу улаз.

Вера је осетила како јој се лице црвени.

— Ја не мрзим читање — слагала је.
— Онда би остала са осталима — рекао је дечак и најзад подигао главу. — Ја сам Тео. Ово је библиотека за нас.
— Зашто су књиге наопачке?
— Зато што овде свако чита како уме. Ја видим боље овако. Нека девојчица која је долазила прошле године је морала да чита наглас, увек, чак и кад је сама. Један дечак чита само са прстом испод реда. Овде нико не гледа.

Вера је пришла једној грани и скинула књигу. Отворила ју је. Слова су и даље играла.

— Не иде — рекла је тихо.
— Наравно да не иде одмах — рекао је Тео. — Овде књиге не морају да се читају брзо. Немају крај.

— Како то мислиш, немају крај?
— Пробај да пожуриш и видећеш.

Вера је почела да чита. Кад је прескочила ред да би стигла брже, реченица се једноставно поновила. Кад је успорила и прочитала сваку реч, следећа страница се сама окренула.

Читала је тако не знајући колико дуго. Прочитала је једанаест страница — више него икада у комаду.

— Морам назад — рекла је најзад. — Тражиће ме.
— Врата су иза оне полице. И, Веро...

Стала је. Није му рекла своје име.

— ...кад те следећи пут прозову да читаш наглас, замисли да књигу држиш наопачке. Помаже.

Вера се провукла назад. Разред је још стајао око библиотекарке. Прошло је, по свему судећи, четири минута.

У понедељак ју је учитељица прозвала. Вера је устала, погледала у страницу и на тренутак замислила да су сва слова окренута наглавачке.

Читала је споро. Погрешила је два пута.

Али је прочитала цео пасус, до краја, и села са осећајем који раније није имала — као да је нешто тешко ставила на под.

Од тада је, кад год би прошла поред неке полице, погледала да ли негде стоји књига наопачке.

Још је није нашла. Али гледа.